Kako je Moj Vlada postao "Naš Vlada"

Read this text in English


Moj muž Vlada i ja započeli smo privatni posao pre 8 godina - budući da smo oboje filolozi, odlučili smo da otvorimo školu stranih jezika.

Školu smo pokrenuli sa idejom da bude osobena, neponovljiva, da u njoj zavlada atmosfera drugačija od one koja je uobičajena za jednu takvu ustanovu - odbojnost ka učenju, nelagodnost, neprijatno iškekivanje kada će te profesor prozvati da odgovaraš. Mislim, ipak kod nas dolaze ljudi sa strahovima iz svojih ranijih škola, ponekad govereći da su učili samo gramatiku, a da ne znaju ni da beknu, i mi smo odlučili da ih opustimo što je moguće više da bi lakše progovorili strani jezik. Tako se, između ostalog, rodila i ideja da na svakom času đacima služimo piće - čaj, kafa i sokovi - neka bude domaćinska atmosfera. Moram priznati da sam u početku bila protiv toga, jer je to dodatni izdatak, dodatni rad, pranje sudova posle časova koji se završavaju u 22h... ali, Vlada je gledao mnogo dalje u budućnost od mene, i ispostavilo se da se isplatilo. I to ne samo finansijski. Kad kažem isplatilo, pre svega mislim na zadovoljstvo koje svi mi na časovima doživljavamo, i polaznici, i mi profesori. Iščekivanje je prisutno, ali je to ono lepo iščekivanje da se naš Vlada pojavi na vratima učionice i kaže svoju čuvenu rečenicu: "Želi neko nešto toplo?" (On donosi vruć čaj i kaficu po želji, a sokovi su servirani ispred učionica u hodniku).

I tako je svakog dana... Tako je bilo i na Dan Zaljubljenih ovog februara. Pošto je ovo jedan veoma lep, plemenit praznik zapadnih kultura, čije jezike mi u školi i predajemo, ja sam odlučila da svojim učenicima predstavim mali istorijat praznika 14. februara, kako bismo se moji đaci i ja lepo ispričali o običajima, značenju i načinu proslavljanja Sv. Valentina.


Čas je trebalo da počne u 20.30h, pojavila se samo Dana na vratima, nikog drugog nije bilo. U ovoj grupi ima šestoro polaznika, na časove idu već skoro 4 meseca, dakle, znamo se baš dobro. Otišla sam u našu zbornicu da uzmem knjige i usput sam pomislila: "Možda niko više neće doći, ipak je danas praznik, većina u grupi su devojke, sigurno su na nekoj romantičnoj večeri sa svojim draganom, sa kojim, prirodno, više žele da provedu Dan Ljubavi nego sa mnom!" U svakom slučaju, kad uđoh u učionicu, videla sam da su stigle i Lena i Kata. E, pa, lepo, ipak ćemo držati lepu lekciju... :)

Ćaskali smo o tradiciji praznika, o uobičajenim poklonima, prvim ljubavima i problemima roditelja i dece, naročito sa tinejdžerima. U nekom trenutku Dana je rekla da se udala jako mlada, u 18. je rodila svoju ćerku, a ja sam se nadovezala na to kako je i moja svekrva rodila Vladu u 17. godini. I... gle iznenađenja! Profesorka ima svekrvu? Profesorka je... udata? Vlada? Koji Vlada? (ne znaju baš svi naši polaznici da smo Vlada i ja u braku, naročito oni koji su na časovima kod drugih profesora; neki povremeno i nagađaju: "Vladina žena? Ne, ne, nije ona smeđa, nego plava, znaš ona!" "Ma, ne, to je ona mala sa crnom kosom!" "Nemoguće! Jesi sigurna?").

Ja videh izraz nerazumevanja na licima Lene i Kate i rekoh na engleskom: "Pa, znate da je Vlada moj muž?" I u tom trenutku, zabezeknutog izraza lica, širom otvorenih očiju, na sav glas, pokazujući glavom na vrata učionice, Kata uzviknu: "Ko? NAŠ Vlada?!" Momenat tihog zaprepašćenja, a onda... sve četiri prasnusmo u smeh! Ja jedva kroz smeh i suze prozborih: "VAŠ Vlada?! Ček, bre, to je MOJ Vlada!!!" :))) Učionica je odjeknula do samog krova! Zacenile smo se od smeha, vriska se orila celom školom kroz zatvorena vrata, trenutak je trajao čitavu večnost!

Trajao je taj nalet smeha još neko vreme, dobrih 4-5 minuta možda, a kada smo se konačno stišale i uprle sve sile da vratimo mišiće lica u njihov prvobitni položaj, ja rekoh u sebi: "Ako je on zaista NJIHOV Vlada, onda smo uspeli i više nego što smo se nadali..."