субота, 12. септембар 2015.

Volite li Šuberta? Ili: kratak horor film na javi

Autor: Jelena Mitić


Ja sam učiteljica. Predajem engleski i ruski. Prema onome što piše u diplomi trebalo bi da kažem da sam profesor. Međutim, "učiteljica" tako nežno i meko miluje moje uši, da ipak više volim sebe da vidim i čujem u ovoj jednostavoj, milozvučnoj reči slovenskog porekla koja sasvim jasno opisuje ono čime se bavim.

Negde sam odavno pronašla ovaj simpatični slogan:
3 razloga da budete učiteljica: jun, juli, avgust

A gde sam ja to pogrešila?! Radeći u školi stranih jezika, ja svako leto provodim u ogromnoj školskoj zgradi sa svojim velikim učenicima. Nema raspusta od tri meseca. Ali, ne žalim se. Ima to i svojih prednosti - u vreme letnjih ferija nema galame i gungule po hodnicima, škole koje iznajmljujemo su prazne, pa se čovek oseća malo slobodnije, nikome nisi na smetnji, možeš da razbacaš knjige i flomastere po celoj učionici ako ti nije do sređivanja kad krećeš kući kasno uveče, jer niko od nastavnika sa kojima delimo prostor za rad nije više ni blizu mesta gde je škola da bi se bunio; svi su jedva dočekali da se udalje, da nađu svoj mir tokom letnje žege i da pobegnu od podivljale dečurlije pomahnitale ili od puberteta, ili od loših ocena, ili od ko zna čega drugog.


Od nedavno sam u novoj školi. Negde pred kraj zime upoznala sam direktora škole, sekretara, nekoliko tetkica koje će biti zadužene za nas. Simpatičan je taj izraz "tetkica", kao neka mala tetka tim đacima. Kad bolje razmislim, one to zaista i jesu - prave dečje tetke. One možda i imaju najviše razumevanja za ta mala pomahnitala čudovišta kojima počinju da upravljaju hormoni od drugog polugođa 6. razreda.

Sećam se dana kada smo došli u školu da se dogovorimo za zakup učionica. Rekoše mi da se direktor zove kao junak iz narodne pesme. Simpatično. Ali tog junaka i tog direktora zamišljala sam tamnokosog. Ne znam zašto, valjda i u pesmi pesnik kaže da je tako. I sa brkovima. Ali, ne, ništa od navedenog. Iznenadio me je nesvakidašnji izgled tog gospodina - visok, vitak čovek, kasnih srednjih godina, rekla bih, potpuno bele kose začešljane na jednu stranu, suviše pobelelih vlasi za lice koje nema skoro ni jednu boru. Glatko breskvasto lice svetle puti, oči sitne i prozračne poput norveških fjordova. I on sav odiše nekim skandinavsko-germanskim poreklom, kao neki severni glečer - oči ledeno plave (možda i grešim, moguće je da su i zelene, nikad nisam umela dobro da razlikujem plave od zelenih), ali svakako hladan preliv severnih mora sa izraženom crnom tačkicom u sredini, sićušnom zenicom, i tom kontrastno belom bojom sedih vlasi. Osim te asocijacije na Skandinaviju, podsetio me je i na Sibirskog Haskija. Tako svetla dlaka i ta boja očiju nalazi se još samo kod neke vrste severnih vukova.

Razgovarali smo neusiljeno, lagano, njegov glas je mek i tih, dobronameran, a svi pokreti odmereni i otmeni. U takvom okruženju ja se uvek nekako promenim.

Ne umem sama da budem dama,
Da budem sve ono čemu me je naučila mama,
Više osetim kao tata,
Malo nezgrapna, glasna,
Sa čudnim izborom reči,
Jer ne želim da delujem "kao na note",
Već opušteno i ležerno,
Pa na mah ispadne i neotesano.

Sa strane bi sve to možda nekom drugom izgledalo sasvim drugačije, ali ja sam sebe videla baš ovako. Naspram suzdržanog, prefinjenog norveškog fjorda sedela je brbljiva, kitnjasta španska lepeza.

I kao što rekoh, tako ponekad sedim sama u ogromnoj zgradi čekajući svoje đake da se okupe. Sedim tako i jedne srede, škola zaključana, ja sam na II spratu, poslednja učionica do ulice. Vrućina je, otvaram prozore koji gledaju na ulicu i vrata na suprotnoj strani što vode u hodnik. Moja grupa srednjeg nivoa u 5h popodne ima završni test; do testa - još više od pola sata. Svuda je mirno, čuje se samo tiho brujanje kompjutera i povremeno zaškripi štampač - dzzzzzz - kad mu zadam komandu. Ovde mi je instaliran štampač koji nema opciju duplex, znači, prvo štampam sve neparne strane: dzzzzzzz... prva strana gotova. Treća strana: klik na print, i ne zaboravi da označiš samo treću stranu, zablesaviš se ponekad, pa krene da printa celu knjigu, sećaš se? Hmmm? Šta je to? Moje desno uvo registruje zvuk muzike. Šta sad ide? Aha, peta strana, to je... da vidimo... reading exercise. Klik, print, dzzzzzz. Ma jel' to svira nešto kao klavir? Čuljim i levo uvo, prirodna reakcija na neočekivane zvukove u mukloj tišini. Kao pas čuvar. Hajd' sad ručno okrećemo jednu po jednu da štampamo parne strane: pazi da dobro okreneš papir; druga stranica, dzzzzzz... u 4 primerka. Hmmm, sigurno je nečiji mobilni telefon dole ispred škole. Čekam da prestane, da se neko javi... četvrta, dzzzzzz... još 4 komada. Muzika ne prestaje. I kao da je malčice glasnija nego u prvom trenutku. Ali sada dopire iz hodnika... ma, dobro... koja je sad beše strana ostala da se odštampa...? Aha, poslednja, škripi štampač, dzzzzz, a sa njim i klavir iz pravca hodnika. Sređujem isprintane testove po stranicama, ali klavir me je sasvim obuzeo, jer sada već glasnije odzvanja po zidovima prazne škole. Moram da nađem onaj fajl za listening exercise... gde to beše...? Aha, evo ga! 2. i 3. traka. Ama, odakle to dolazi? Jeste, klavir je. Um konačno postaje svestan, završio je svoju deonicu donošenja odluka, ali zamamio ga je zvuk koji nikako ne pripada ovom trenutku. Jesam li ja zaključala ulazna vrata? Ma, jesam.

I kao u svakom prosečnom horor filmu, mala bledunjava i usamljena devojčica raspuštene crne kose ostavlja lutke u svojoj sobi i odlazi u hodnik da istražuje neobične zvukove. Jao, pa da! Učionica prekoputa ima sintisajzer! Kako sam to zaboravila?! Ali, čekaj, bre, malo! Šta je to tamo ostalo uključeno kad on može sam da svira? U dva-tri koraka stižem do otvorenih vrata koja će razrešiti moju nedoumicu. Provirujem. Prazno. Sintisajzer tupo stoji uza zid, računar do prozora s kojim je povezan  ugašen je, muzika iz klavira dolazi sa drugog mesta. I dalje svira... Neka klasika... serenada... to saznajem tek kasnije. I u filmu strave i užasa mala bleda devojčica raspuštene kose čuje klasičnu muziku, ovako nešto, nalik na Šuberta, na crno-beli instrument sa dirkama. Kakva to sila može tako da te opije da ostaviš sve što inače nosiš sa sobom - svoju lutku-tešiteljku, telefon, ključeve, zdrav razum, - i da odeš da ispituješ zvuk klavira u sablasno praznoj školi? Sama? Ma, moram da istražim, tako me mami, vabi, omađijalo sasvim. Tek sad shvatam zašto mala bleda devojčica (jesam li već spomenula da ona skoro uvek ima crnu raspuštenu kosu) uopšte i želi da istraži slučaj buke u tišini nakon kojeg je čeka ko zna kakva strahota, iako gledalac nikako ne shvata zašto uvek odlazi u potragu za nepoznatim sasvim sama i bespomoćna. Hodam prema stepeništu, čuljim uši nalevo, pa nadesno... sva vrata ostalih učionica na II spratu su otvorena, ali sve su prazne.

Zanimljiv je tok ljudskih misli dok istražuje nepoznato, a pre svega neočekivano: "Da li sam zaključala, ko je to ko svira, da li je uopšte "ko" ili možda "šta", ovo ipak liči na horor film uživo, eno ga, dolazi odozdo, ma, naravno da ću da siđem dole, svašta! Neko dete vežba sa nastavnicom; pa, da! Mora da je to! Svaka škola ima kabinet za muzičko i nastavnice koje sviraju klavire. To je neka učiteljica muzike sa svojom učenicom, malom devojčicom, svetloplave kose vezane u visok, labav repić, sa crvenom mašnicom i vežbaju, jer... e, pa, sad, ne znam zašto vežbaju, i to krajem avgusta, još traje raspust, ali, sigurno vežbaju zajedno. Ma, da, to je to..."

Idem dalje niz stepenice... jedan niz stepenika... ala se sad čuje... odmorište... sigurno je neko na prvom spratu... drugi red stepenika... da, da, ovde se već jasno čuje zvuk žičanog instrumenta... siđoh na prvi. Stajem, osluškujem... Ne razaznajem melodiju, ali to i nije važno, samo da ja to pronađem, tog uljeza što svira kao u avetinjskom filmu i što tako mami da ga nađem. Hodnik desno - sva vrata zatvorena. Pogled u vrata tačno prekoputa stepenica - aha! Tu si! Kao da odatle dolazi... Da otvorim i samo da kažem: "Ah, to ste vi, izvinjavam se, malo ste me zbunili, znate, ovde obično nema nikoga." Ili ne. Da ipak ne uđem. Na šta bi to ličilo da tako upadnem na čas muzike?! A možda uopšte nije ljudska ruka koja svira. Sve više liči na neku mistiku, jezivo je. Korak prema vratima - ma, ja to moram da otvorim.

Skoro da sam sasvim prišla zatvorenim vratima iz kojih izgleda dopire ova omamljujuća muzika, pružam ruku prema kvaki, ali krajičkom levog oka, perifernim vidom, opažam otvorenu učionicu na drugom kraju hodnika. Ustuknem. Nisu ova vrata. Sad je sasvim izvesno da melodija stiže iz otvorenih vrata s leve strane. Krećem nalevo. Muzika se malčice stišava, taman toliko da mogu da čujem i svoje korake. U patikama sam, hodam lagano i bojažljivo da ne uznemirim izvor zvuka, ali patike škripe, čak i odjekuje ta škripa sa batom koraka po hodniku. Ne vredi da sad stanem i slušam izdaleka. Suviše sam se približila tom zbunjujućem instrumentu sa bezbroj dirki što se pojavio niotkuda, suviše radoznalosti otkrilo se u devojčici raspuštene kose da bih sad stala, oslušnula, odustala. Suviše glasno hodam da me i svirač ne bi osetio. Ili čuo. Još samo 3-4 koračaja. Muzika naglo prestaje. Šta sad? Opet onaj osećaj iz filma. Muk i zatišje pred otkrivanjem jezive stvarnosti. U ovoj tišini, šta li me očekuje iza velikih otvorenih vrata? Ali, ova moja majušna misterija mora biti razmršena. Na korak od vrata, uz sablasnu tišinu, koju prekida samo škripa mojih sada već suzdržanih đonova, tek jedan trenutak pre nego što sam mogla da provirim kroz visoku rupu u zidu, ispred mene se stvori - Fjord! Ha! Prva misao uma - olakšanje! Prepoznajem lice, živ čovek, ipak nije neka utvara, dobro je! Druga misao - iznenađenje! Od svih ljudi u školi direktor svira klavir! Pa to je sjajno! Treća misao - Joj, da! Direktor ima ključ! A zašto si uopšte i očekivala da jedan od najotmenijih instrumenata svira iko drugi, a ne on? Četvrta misao izgovorena naglas:

- Jel' to Vi svirate klavir? - i provirivanje kroz vrata, jer sam ubeđena da je tu  ipak i neka nastavnica.
 - Pa, da, radio sam do malopre, umoran sam, došao malo da vežbam, da se opustim, pa idem kući.

Širok osmeh, rukovanje pre toga, velika i mala šaka u čvrstom stisku od obe strane, a verovatno i učtivo "Dobar dan" kojeg se od silnog iznenađenja uopšte ne sećam. Ali, moralo je biti i to "dobar dan", jer gospodin kao on to ne bi ni slučajno propustio. Brbljiva kitnjasta lepeza koja je zaboravila na sve manire, ni pet, ni šes', nego: "Jel' to Vi svirate?" Samo što nije rekla: "Šta Vi tu svirate, kad škola treba da je prazna!" Dobro da se uopšte i setila da treba da persira! Ali, otmeni norveški glečer u sekundi je razumeo moje zaprepašćenje, odmah mi udelio kompliment da sam hrabro sišla da istražim neobični događaj sa klavirom i dok sam se okrenula na drugu stranu da pokažem kako se tamo, u onom pravcu hodnika odvijala čitava dramska misterija o tome ko, kako i zašto baš sada i baš danas ori čitavu školu zvucima klasike, okrenuvši ponovo glavu prema njemu, dočekale su me dve velike šake sa zgrčenim prstima uperenim u moje lice i jedno potpuno neočekivano, hrapavo: "Raaaaa" iz grla, sa sve širom otvorenim ustima, iskeženih zuba, razrogačenih ledenih očiju sa crnom tačkicom u sredini. To je bio simpatično uspeo pokušaj imitacije karakondžule ili nekog sličnog čudovišta. Naglas smo se nasmejali oboje.


Prozborismo još koju lepu reč i razmenismo osmehe zbog čudnovatosti situacije i ja ostavih uglađenog direktora da nastavi svoje prakticiranje na pijaninu. Objasnio mi je da je to Šubert-Listova serenada, izgovori i izraz na nemačkom, ali ga ja nisam zapamtila. Veoma zanimljivo. Istražićemo tog Šuberta. I tog Lista. Na internetu kasnije nađoh informaciju da smo Austrijanac Franc Peter Šubert i ja rođeni istog dana, ali u razmaku od 220 godina. Živeo je samo 31 godinu, a napisao pregršt dela klasične i romantičarske epohe. Nešto mlađi gospodin Franc List, mađarskog porekla, bio je najuticajniji i najtalentovaniji pijanista i kompozitor svoje epohe. Njegov genijalni um poželeo je da Šubertovu serenadu odsvira na svoj način, u svom aranžmanu, pa se ovo delo danas uglavnom naziva Šubert-Listova Serenada (Schubert-Liszt Ständchen - to je taj nemački naziv). Prelep komad.
Ostavila sam, dakle, prefinjenog her-direktora i krenula u prizemlje da sačekam svoje učenike. Na samo par koraka osmeh mi se hitro, poput žustrog zamaha lepezom flamenko plesačice, razvukao po celom licu, jer se školom razlegla gromoglasna, sasvim drugačija, ali prepoznatljiva melodija iz starog pijanina. Ovog puta muzika je bila najfinija, najomamljivija. Bilo je to moderno delo iz 70-ih godina 20. veka - “Balada za Adelinu” (razaznala sam note, ali naziv sam saznala nekoliko dana kasnije). Da li je to bio momenat strahovitog oduševljenja nakon ovog prijatnog susreta, ili je prosto moje celo biće u datom momentu bilo potpuno otvoreno da primi tonove iz klavira na jedinstven način, tek ova arija ispunila je celu moju glavu, celo telo i dušu nekom toplinom i blagošću. Spustivši se u mali hodnik u prizemlju, i otljučavši glavna ulazna vrata, sela sam na tvrdu đačku stolicu, i čim sam na nju opustila svoje telo otežalo od potanjanja u trans, izašla sam iz njega samog i preselila se na jedno svoje uvo. Samo sam mlitavo sedela i upijala. Muzika je delovala tako punozvučno i slojevito, obuhvatila je čitavo moje biće, izvela ga iz sadašnjeg trenutka i ostavila na kratko u večnosti. Moje uvo u koje sam za trenutak zgusnula sve svoje komadiće, kao da se sa tvrde stoličice lagano spustilo na neki mekani, brižljivo izvezeni jastučak i čekalo da svemir ispuni svoju nameru do kraja. Jedino o čemu sam, slušajući, mogla da razmišljam, bilo je da razaznajem dve osnovne melodije balade – jedna od njih, dominantna i raskošna kao kakva skupocena čipkana zavesica (verovatno svirana desnom rukom), veselo i odvažno je treperila nedokučiva, daleka, svesna svoje lepote i znajući da je predmet divljenja. U isto vreme nju je dopunjavala druga, skromna, pozadinska mešavina tonova (nastajala pod prstima leve šake), koja se njihala tromo i nenametljivo kao debela, meka, u uglovima nabrana somotska draperija. Ona je samo skromno naglašavala lepotu dragocene čipke, bez imalo težnje da zasluge milozvučja preuzme na sebe. Obe ove melodije činile su savršeni spoj i nisu mogle postojati jedna bez druge, jedino takve nesebične, ujedinjene, mogle su stvoriti ovako očaravajuće tonove koje je, rekla bih, u ovim minutima kosmos namenio samo meni.
Poslednji poznati zvuci Adelinine Balade lagano su se utišali, usporili, i… stali. Osluškivala sam i dalje čekajući nastavak. Nije ga bilo. Moj mali privatni koncert se završio. Povukao se skromno, tiho, bez ovacija, i bez aplauza. Silazeći polako sa svoje ušne školjke osetila sam tvrdo drveno sedište đačke stolice. Podigla sam se i otišla uza stepenice. Svi moji učenici već su pristigli. Ja sam im se pridružila u poslednjoj učionici do ulice na drugom spratu, i pažljivo zatvorila vrata.

2 коментара:

  1. Draga Jelo od danas ponovo verujem da postoje princeze a ti si ta...gde si dosad bila. Ova me prica duboko dotakla i sada te pratim i planiram da podelim nešto sto ranije ni sa kim nisam delila.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala puno, jujuonthemoon! Iznenadio me je ovaj divan komentar i ulepšao dan :) Pronašla sam tvoj blog i stavljam ga na listu za čitanje, jer vidim da ima puno priča koje želim da pročitam. I, naravno, jedva čekam i to nešto posebno koje još nije podeljeno...

      Избриши

LinkWithin

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...